Na pola puta do Japana

 

Putopis sa seminara u Sofiji održanog u čast proslave 25 godina Bugarske aikido federacije (BAF) i 30 godina od kada se aikido vežba u Bugarskoj.

 

 

 

 

 

 

Naš put počinje u petak, 23. oktobra. Posle relativno kratkog „leta“ iznad autoputa i bez zadržavanja na granici, uleteli smo u Bugarski vazdušni prostor. Posle 50-ak kilometara od granice, stižemo u Sofiju laganom vožnjom, uz mnogo naprezanja i vozača i putnika, da bismo videli neki saobraćajni znak koji bi pokazao ograničenje brzine.

Odličan mali hotel, nedaleko od samog centra Sofije, je bio naša destinacija te večeri. Okružen lošim putevima i još lošijim trotoarima, ali sa izuzetno ljubaznim osobljem. Sve vreme boravka nas je okruživala odlična hrana i prijatni ljudi. Ožiljci kraja socijalizma se mogu videti u većem delu ove prestonice, ali se takodje mogu videti građevine stare nekoliko vekova. Pozorišta, trgovi i hramovi različitih vera su izranjali iz betonskih površina oko nas. Bez nekog posebnog plana sa još manje vremena, uspeli smo da vidimo samo mali deo bugarskog nasleđa.

Metropola, na oko 600m nadmorske visine i skoro 500km2 površine, je tih dana slavila 30 godina aikidoa u Bugarskoj i 25 godina Bugarske aikido federacije. Tu stižemo do razloga naše posete ovom gradu, u kojem je zbog pomenutog jubileja, u isto vreme i na istom mestu, boravio i Hombu Dojo Cho, Waka Sensei, tj. Mitsuteru Ueshiba Sensei.

Iako se kod nas aikido vežba malo duže, nismo uspeli da se složimo oko jedne stvari: aikidoa. Nije to jedina stvar neslaganja, ali sa ove tačke gledišta, trenutno je najbitnija. Svako od nas ima različit razlog vežbanja ili nevežbanja aikidoa, i aikido različito raste u svakom od nas. Doduše, to aikido seme traži kvalitetno tlo iz kojeg će izrasti. Seminar sa Waka senseijem je samo pokazao da svi potičemo sa istog izvora. Neki se verovatno plaše kapi te izvorske vode, pa se kriju ispod kišobrana.

Posle obilne večere u restoranu domaće bugarske kuhinje, na putu do hotela, još uvek smo pretpostavljali kakav nas seminar očekuje. Da nismo pogrešili, uverili smo se u ranim jutarnjim satima sledećeg dana. Manjak parking mesta je stvorio efekat vraćanja vode na izvor. Reke aikidoka su se slivale kroz pešačku zonu parka do mesta za registraciju vežbača, iza kojeg nas je nestrpljivo čekalo oko 1.000m2 tatamija, a na njemu izvor: praunuk O Senseia. Oko 500 aikidoka iz Bugarske, Makedonije, Rusije, Rumunije, Turske, Grčke, Slovačke, Mađarske, Ukrajine, Hrvatske, Velike Britanije je čekalo početak treninga. Među njima i nas šestoro iz Srbije. Čak šestoro ili samo šestoro? Možda je Sofija mnogo udaljenija od Zemuna i Novog Sada nego što mislimo? Ili Srbiju stavljamo daleko od svih drugih zemalja? Nebitno sada. Počinje trening.

Početak kao svaki drugi, ali sa 500-tinjak istovremenih udisaja i izdisaja. Zagrevanje je bilo u duhu Hombu Dojoa, ali bez značajnijih razlika u odnosu na zagrevanja koja mi radimo. Slučajnost ili ne, ali su probuđeni i oni nedovoljno budni.

Zagrejani, u seizi, Waka sensei pokazuje prvu tehniku za danas. Objašnjenja i savete je davao na japanskom, koja je jedan prevodilac delio sa gostima na bugarskom, a drugi na engleskom jeziku.Mislim da smo često najbolje razumeli objašnjenja na maternjem jeziku aikidoa.Shvatili smo da je tema seminara baza, tj. osnova aikidoa, koju je Waka sensei pokazivao lepršavim i izuzetnopreciznimnačinom. Ništa manje precizan i brz nije bio ni njegov asistent. Najveći kompliment mi je bio način na koji Waka sensei radi, a to je identičan aikido našem. Sve tehnike izvodi na isti način na koji je moj učitelj pokazivao meni, nama.

Interesantno je da je, dok bi svi radili zadatu tehniku, Waka sensei okupljao vežbače oko sebe tako što bi odabrao nekog od običnih smrtnika sa kojim bi uradio tu tehniku nekoliko puta. To je bila sjajna prilika da se ne samo vidi, već i oseti tehnika i energija. Imao sam čast da nekoliko puta u toku ovog seminara budem uke Waka senseija, kao i ostatak našeg sjajnog društva sa severa Srbije.

Bili smo ambasadori aikidoa naše zemlje mogu bez lažne skromnosti da kažem da se nismo obrukali, čak i ostavili dobar utisak. Nije bilo grubosti u njegovim tehnikama, ali nije ostavljao ni prostora greškama ukea. Poštovanje ukea je bilo sve vreme prisutno. Međutim, grubi i kruti ukei su mogli da osete i drugo lice aikidoa, ne bi li shvatili njegovu suštinu kroz efikasnost. Videli smo i različite stilove, verovatno razvijane u tami sujete i lenjosti.

Dva sata treninga su brzo prošla. Imali smo ne baš dugu pauzu do drugog treninga, koju smo iskoristili da razmenimo prve utiske uz sendviče za ručak. Neko bi očekivao da ručak bude obilniji posle napornog vežbanja, ali niko od nas nije osećao glad, osim gladi za još vežbanja. Ili, možda još uvek nismo svarili večeru.

Drugi trening je počeo malo drugačije od prvog. Domaćin je objašnjavao pravila ponašanja na tatamiju. Pomenuo jeprekrštene ruke, ruke na kukovima i slične stavove, kao i opasnost od nošenja kamera u kimonu. Lično mislim da je obaveza instruktora da bar upozna, ako ne i nauči, svoje učenike sa pravilima ponašanja. To su banalni propusti, koji su primetni i primećeni na ovom seminaru.Oni neprimetni su opasniji, a mislim o nedostatku časti i odanosti, kao i iskrenosti prema sebi i drugima, manjku ljubaznosti, pravednosti i humanosti, kao i pogrešnom definisanju hrabrosti. Upravo sam nabrojao značenja svih 7 nabora na hakami koju smo svi jako želeli. Nosimo je sa ponosom i trebali bi znati šta znači to što nosimo. Ne nosi je svako i morali bismo bar da se trudimo da živimo sa osobinama koje su utkane u komad tkanine, kojom se ponosimo. Nažalost, neki su svoje nabore ispeglali da im ne bi smetali dok slažu hakamu, neki su napravili nove nabore, a neki, opet, ne mare za iste. Tako su zaboravili gde su krenuli ili još uvek tragaju za alternativnim putevima.

1984. u PinkijuNastavili smo sa treningom i sa upoznavanjem ljudi i tehnika iz svih krajeva Evrope. Nasmejani i umorni od napornog vežbanja, radeći sa svakim ko bi prišao, nismo se trudili da ikome namećemo naš aikido. To je radio Waka sensei umesto nas, jer smo samo radili njegove tehnike, odnosno naš aikido.

Nakon završetka drugog treninga, počeo je embukai, na kojem su najviše domaćini pokaziali koliko su napredovali vežbajući aikido. Naravno, Waka sensei je imao mnogo udela u podizanju ovog dešavanja na viši nivo.

Posle prezentacije, imali smo tek toliko vremena da se istuširamo i presvučemo u prikladniju odeću za svečanu večeru. Domaćini su se svojski potrudili da nas upoznaju sa svojom kuhinjom, ali i zabave narodnim igrama, pesmama i nošnjama. Najjači utisak na sve strance je ostavio ne baš kratak solo nastup gajdaša, praćen kolom domaćina. Ovo je bila uvertira u dodelu priznanja ljudima poznatim samo u lokalnim krugovima.

1984. u PinkijuU toku večeri smo ispred Aikikaija Srbije pozdravili Wakasenseija i poklonili mu “Gorski vijenac” na japanskom jeziku, koji mu se jako svideo.

Svečani prijem u obliku žurke smo napustili kada je dirigentsku palicu preuzeo DJ sa turbofolk repertoarom, dočekan ovacijama nekolicine gostiju. Uputili smo se u centar ovog prelepog grada, kako bismo videli izbliza neku od prelepih gradjevina, koje smo viđali u prolazu na putu do treninga.

Poslednji trening je bio u nedelju, narednog dana. Još dva sata vežbanja nas je delio od kraja seminara. Protekao je kao i prethodni, u napornom vežbanju i upijanju energije koja bi trebala da nas nosi u narednom periodu. Sreli smo poznate ljude iz Makedonije, Grčke i Engleske. Upoznali smo nove ljude iz Rumunije, Turske, Slovačke...

Waka sensei je završio seminar skrenuvši ponovo pažnju na osnove aikidoa, posle čegaje usledilo fotografisanje.

Sunčan i hladan dan smo iskoristili da, napokon, prošetamo Sofijom. Tražeći suvenire, i dalje smo pričali o seminaru, Waka senseiju, broju ljudi koji je naporno vežbao, o generacijama kojima će sadašnji Dojo-Cho potpisivati diplome, o ljudima koji ne mare za vrednosti koje nedostaju društvu, a imaju sjajnu priliku da stvore dobre i poštene ljude od mladih bića koja širom otvorenih očiju pokušavaju da upiju sve što se postavi ispred njih kao zadatak.

Na njima ostaje aikido scena, kao što ostaje Waka senseiju, koji je na ovom seminaru pokazao koliko truda treba uložiti u svaki trening. Hvala sjajnom društvu, koje je ovaj naporan, ali i prijatan seminar učinilo mnogo lakšim, a prijatan vikend još prijatnijim. Hvala Katarini Obradović, Relji, Luki i Vladi Jokiću, i naravno, mom Učitelju, Saši Obradoviću.

Duško Kulačin

Aikido bilten br.15 2016.

pogledajte: Waka sensei u Rumuniji 2017.

O nama

Aikido dođo "Zemun" (nekada "Pinki") postoji u Zemunu od 1980. godine. Aikido škola je verna temeljnim principima koji su aikido pod okriljem aikikaija decenijama krasili.

Ostali smo verni i svojim aikido idealima što nas je tek oduvek krasilo.

Termini treninga
O dođou (klubu)
Yudanshe (majstori)
Članovi danas

Aikikai Srbije

Aikido dođo "Zemun" je osnivač i član Aikikaija Srbije.

Novosti 2015 - 2017.
kod nas i u svetu

Ispiti za dan i kyu 2017.
u tekućoj godini

Seminari - prestojeći u 2017.
aikido seminari Aikikai Srbije

Dan promocije - FOTO
uručenje dan diploma Yudansha-ma

Aikido Wold Headquarters

Aikikai Srbije je punopravni član AIKIKAI FONDATION - Aikido World Headquartersa ili kraće Aikikai Hombu dođo organizacije.

Od ove organizacije nakon u spešnog ispita za dan dobijate diplome sa potpisom Moriteru Uešibe i Yudansha card, međunarodni aikido pasoš.

 Aikido World Headquarters
    zvanični web sajt organizacije

 Pregled strana o aikido dođoima
    koji imaju prezentacije u okviru sajta

 

   Kontakt